Da li je sve savršeno organizovano, kako je moguće da se nešto ovako pripremi i kakve su posledice susreta dvadeset dva čoveka koji su u Beogradu, preksinoć, trčali za loptom četrdeset minuta? Ovo su osnovna pitanja nakon fudbalske utakmice Srbija Albanija. U mnogim i pomešanim interesima, taman i da nije imao nameru ili plan, a očigledno da jeste, izvršilac je postigao cilj. Na prvom mestu, on je izazivanjem haosa i provokacijom, u svetlu sadašnjih odnosa Rusije i zapada, pokušao da medjunarodnoj javnosti pokaže kako ruski predsednik dolazi na vojnu paradu u zemlju koja, čak ni jednu sportsku priredbu ne može da organizuje kako treba. Skandal je trebalo da odgovori na pitanje: u kakav to Beograd dolazi Putin? U većini zapadnih medija objavljeno je kako su Srbi reagovali na albansku zastavu koja na maloj letelici kruži iznad stadiona i tu je prva obmana. Uostalom, kome je tamo stalo do proveravanja balkanskih suludih i zamršenih granica i da li je ideja Velike Albanije, koja je iscrtana na zastavi, nekoga ovde skupo koštala. Važna je prva slika i provokacija, a u analizama zapadnih poznavalaca Srbi su svrstani u grupu sa Arapima jer, gotovo uvek, reaguju na provokaciju.
Na lokalnom planu, mali helikopter i jedna crveno-crna krpa, pokrenula je princip etničkih spojenih sudova i snažno mobilisala albanske mase na Balkanu. Ogroman broj ljudi je izgledao savršeno organizovano, baš kao i onaj albanski fudbaler koji se zaleće i otima zastavu srpskom fudbaleru Stefanu Mitroviću, sa punom svešću da se radi o zastavi etničke Albanije.
A šta se dogadja i kakva je organizacija, tamo gde je sve i počelo - na Kosovu i Metohiji? Propeleri one male letilice nisu se čestito ni zaustavili i još se čekala odluka o nastvaku utakmice, dakle, samo petnaest minuta kasnije u Orahovcu na Kosovu i Metohiji u dečiju sobu svešteničke porodice uleteo je veliki kamen.
“Srbi su izašli na ulicu, uznemireni povicima albanskih mladića, lomljavom stakla i vriskom sveštenikove dece”, glasila je prva rečenica iz Orahovca
Šta je to tako povezano i kako se zlo tako munjevito prenelo do nekoliko bednih, jedinih ulica koje su većinski srpske u Metohiji? Petnaest minuta je trebalo da se iz Beograda, koji je u ovom trenutku nedodirljiv i čijim nebom lete ruski avioni, predje u kontranapad na Kosovu i Metohiji. Šta je podstaklo Albance, koji sebe ne vide kao žrtve beogradske provokacije, da na jedini osvetljen prozor oca Srdjana Jerinića i njegove dece zavitlaju kamenčinu? Da li je on samo žrtva incidenta ili je napadač smišljeno došao do prozora jednog od prvih ljudi ovih jadnih geto ulica? “Politika” je u tom getu bila pre četitri dana, nasmejani sveštenik Srdjan Jerinić dočekivao je goste za Miholjdan i žalio se na pustoš i samoću ovog miholjskog leta, a onda mu sinoć stigli drugi “gosti” i ušli u spavaću sobu njegove dece. Pucalo se u Kosovskoj Mitrovici, Prištini, kamenovana su vozila sa srpskim registarskim tablicama i kamioni iz centralne Srbije koji kroz Podujevo voze robu na KiM... Jeste, zviždalo se himni Albanije, jeste pevali su navijači pesme sa uvredama, ali u kom gradu na Balkanu se to ne radi i to svi protiv svih, od Cetinja do Ljubljane, Skoplja, Sarajeva, Banjaluke... Preksinoć nije bilo tako. U nacionalno-plemenskom kontekstu, koji gotovo savršeno funkcioniše, sve izgleda jako pripremljeno i dobro organizovano samo je potrebna provokacija ili neki impuls sa strane. U tom trenutku ulogu institucija preuzimaju, neke druge sile sa zadatkom da zaokruže neodvršene obračune, izbace iz života one koje smatraju neprijateljima i obove atmosferu straha i nesigurnosti.
Nije problem, da je sve bilo smišljeno u jednom centru. Problem je struktura koja sprovodi histeriju, problem je što se zlo dobro organizuje, problem je ona ruka koja baca kamen u orahovačkom getu, problem je šta ono dvoje svešteničke dece, preksinoć, naučilo za čitav život.
Autor: Živojin Rakočević
Izvor: Politika