Politika – Živojin Rakočević, 24.03.2020. - Priština i ceo prostor Kosova i Metohije, što se civila tiče pretvarao se u dve kolone, jedna je većinski išla prema Albaniji, a druga pretežno prema centralnoj Srbiji
Prvo je nastupio period mučne i duge tišine koja je izgledala kao postepeno gašenje života. Svi su počeli da se povlače i čekaju znakove najavljene katastrofe. Nestala je struja, čuo se reski zvuk odmotavanja selotejp trake. Poslednji „neodgovorni” pojedinci lepili su je preko svojih prozora da „spremno” dočekaju bombe i da se staklo ne raspadne od njihovog udara. Bleda svetlost je obasjala Prištinu, onda su stakla počela da drhte, zvukovi su se vratili, čuo zvuk prve bombe. Rat je počeo.
„Prijatelju, ovo neće potrajati ni nedelju dana. Sve će se srediti, mi smo u Evropi”, ponavljao je istoričar Nikola Narančić i skretao razgovor na sasvim druge teme. Kako je vreme odmicalo, tako se ona svetlost od udara primicala velikom gradu iz pravca izletišta Grmije, sasvim jasno je gorelo brdo prema Gračanici, a od snažnih detonacija iz kasarne ispadali su celi prozori zajedno sa onom „zaštitnom” trakom, od udara vazduha mnogi su se žalili na bol u grudima.
Krenule su fantastične glasine o rušenju aviona, onda poruke i leci različite sadržine, jedni protiv vlasti i Miloševića, drugi na albanskom koji pozivaju Albance da krenu u seobu prema Makedoniji i Albaniji. Za jednu noć prestali su da postoje izlozi, vatrena stihija sa neba primicala se svakom pojedincu. Strah i panika gutali su razum i svaki oblik normalnog života, umnožavali su se redovi pred pekarama, neki od lopova ostavio je na ulici puno šatorsko krilo levih patika.
Jedan od događaja koji je obeležio tu kratku i zgusnutu istoriju grada bilo je bombardovanje velikog gradskog groblja u Prištini. Jedna od bombi pogodila je grob prosvetnog crkvenog dobrotvora Živka Hadži-Trajkovića i izbacila njegov kameni spomenik odmah pored uništene kapele. Krater dubok nekoliko metara, ispucala i sagorela zemlja, a po njegovim ivicama ostaci pokojnika. Kraj tog kratera, autor ovog teksta, sreo je profesorku Mitru Reljić koja je od tog susreta odlučila da piše, fotografiše, proučava i svedoči kako je nestalo na desetine hiljada nadgrobnih spomenika na Kosovu i Metohiji, uključujući i one iz najstarijeg perioda.
„Jedna od prvih želja izgnanih Prištinaca bila je da ih mi, koji smo ostali onde obavestimo u kakvom su stanju grobovi njihovih srodnika i prijatelja”, kaže prof. dr Mitra Reljić u knjizi „Srpska groblja na Kosovu i Metohiji uništena spomenička i jezička baština” koja je objavljena početkom ove godine u Matici srpskoj.
Priština i ceo prostor Kosova i Metohije, što se civila tiče pretvarao se u dve kolone, jedna je većinski išla prema Albaniji, a druga pretežno prema centralnoj Srbiji. Branko Brudar je svoju devojčicu Juliju poslao u Murino u Crnoj Gori, da je skloni iz haotične Prištine. Ubijena je na mostu sa još dvoje dece – Miroslavom Kneževićem i Oliverom Maksimović. Vreme je pokazivalo da su zakrvljeni unutrašnji neprijatelji Srbi i Albanci očajnički želeli da prestane bombardovanje. Sistem je očajnički pokušavao da opstane pod pretnjom sa neba. Današnja dokumentacija pokazuje da su, primera radi, samo vojne vlasti ondašnje Jugoslavije podigle oko osam stotina prijava za različita krivična dela. Običan svet gradio je svoj odnos prema drugima na osnovama prethodnog života i svoje profesije.
Vozač prevoznika „Niš-ekspres” Vukadin Jelić kretao se svojim autobusom na liniji Niš–Priština. Od Niša do Podujeva, većinski nastanjenog Albancima, u autobus je primao Srbe, a od Podujeva je stajao putnicima Albancima koji su ga zaustavljali na lokalnim stajalištima. Tako su četrdeset šest putnika, Srba i Albanca, došli do mosta na reci Lab u mestu Lužane. Na njegovoj sredini pogodila ih je bomba i pretvorila u prah i gomilu zgužvanog metala. Građanin i heroj, koji se gotovo nigde ne pominje, Vukadin Jelić tog prvog maja 1999. godine nije razlikovao Srbe i Albance usred krvavog rata. Na stajalištima usputno potrošio je vreme i stigao na most u trenutku udara bombe. Ona je ubila poslednje zajedničke putnike Kosova i Metohije, dvadeset jednu godinu kasnije, većinski, Srbi i Albanci putuju odvojenim prevozom. Taj autobus je slika jedne uništene zemlje i jedan od poslednjih pokušaja da se pobegne od bombe.