RTV KIM, 19.04.2022. - Posle nekoliko meseci pregovora, uz posredovanje evropske šefice za spoljnu politiku i bezbednost, lejdi Ketrin Ešton pre devet godina na današnji dan, tadašnji srpski i kosovski premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači postigli su Briselski sporazum. Najvažnija tačka sporazuma vezana za formiranje Zajendice srpskih opština još nije ispunjena.
Predstavnici Beograda i Prištine su tog 19. aprila 2013. godine nakon šest meseci razgovora i 10 rundi pregovora potpisali sporazum u 15 tačaka, od kojih se šest odnosi na ZSO.
Ostale tačke Briselskog sporazuma koje su se odnosile na integraciju Srba u kosovsku policiju, pravosuđe, ukidanje civilne zaštite, zatim održavanje lokalnih izbora na severu su ispunjeni. Pitanje energetike na severu još nije zavšeno.
Međutim, naznačajnije tačke sporazuma koje se odnose na formiranje Asocijacije, odnosno Zajednice srpskih opština nisu ispunjene.
ZSO bi Srbima na Kosovu trebalo da garantuje ovlašćenja u obrazovanju, zdravstvu, ekonomskom razvoju, urbanom i ruralnom planiranju.
Vlast u Prištini odbija da formira ovo telo uprkos ratifikaciji sporazuma u Parlamentu, izgovarajući se naknadnim mišljenjem Ustavnog suda. Od političara u Prištini često se može čuti da bi formiranjem ZSO bila stvorena Republika Srpska na Kosovu.
Dijalog između Kosova i Srbije je je u zastoju, iako se vode povremeni pregovori oko upotrebe registarskih tablica. Međutim, dijaloga na najvišem nivou između Vučića i Kurtija nema, a od kako je Kurti došao na vlast došlo je samo do jednog neuspešnog susreta.
Šta je uspeh a šta neuspeh Briselskog sporazuma?
Za Miodraga Milićević iz NVO Aktiv, potpisivanje Briselskog sporazuma, uz sve nedostatke, je najveći uspeh koji su postigli predstavnici Beograda i Prištine nakon rata.
„Imajući u vidu dugogodišnje krize i tenzije u stvari koja je prethodila potpisivanju Briselskog sporazume, treba reći da je sam čin potpisivanja i uopšte prenošenja dijaloga za pregovaraćki što je bio uspeh sam po sebi. Dve suprotstavljene strane su našle neki modus operandi koji je pretočen u Briselski sporazum. Najveći uspeh bi bio što se ta priča normalizovala, jer umesto tadašnjih sukoba, blokada, barikada, sukoba sa KFOR-om, kosovskom policijom, tu neku vrstu nasilnih aktivnosti zamenio pregovarački sto”, kaže Milićević.
Sa druge strane, najveći neuspeh je, po njegovim rečima, nepostojanje pitanje političkog konsenzusa koji se vezan za formiranje ZSO.
“To je jedan od najvećih neuspeha samog procesa i svih aktera koji su uključeni u taj proces, ne izuzimajući ni pregovarače u Briselu. To je nekako obeležilo i obeležava svakodnevni proces i negativnu retoriku, i zaista je došlo vreme da se u ovoj godini postigne neki kakav takav konsenzus po pitanju formiranja ZSO“, rekao je Milićević u izjavi za RTV Kim.
Profesor i politički analitičar iz Prištine Beljulj Bećaj drugačije gleda na uspehe i neuspehe Briselskog sporazuma.
“Prepostavljam da je najveći uspeh slikanje aktera koji su se susretali bez ikakavog vidno opipljivog rezultata. To je najveći uspeh u dosadašnjem procesu. Najveći neuspeh je što smo izgubili više mogućnosti, više poverenja da su u stanju upravo ovi koji su se najviše naslikali mogu nešto konkretno da urade za dobrobit građana srpske i albanske nacionalnosti”, kazao je Bećaj za RTV Kim.
Govoreći o Zajednici sprskih opština, Bećaj kaže da je taj proces u stranputici.
“Ja ne očekujem da će doći do približavanja stavova, naprotiv. Ne vidim ozbilnog faktora koji bi mogao da peuzete obaveze da ispuni na način kako su se tobože dogovorili. Dakle, svi smo bili obmanuti i pretpostavljam da se nešto konkretno u međuvremenu neće dogoditi”, rekao je on.
Bećajev kolega iz Beograda, Dušan Janjić, smatra da je u prvom periodu posle potpisivanja sporazuma postignut značajan napredak u normalizaciji odnosa dve strane, te da je postignuto oko 40-ak sporazuma i na stotine raznih dogovora tumačenja i uputstva. Međutim, od 2017. godine sporazum je zapao u ćorsokak.
“Od 2017. godine mi prisustvujemo jednoj drugoj fazi u kojoj se mnogo promenilo u odnosu EU. Ona više nije obraćala pažnju na implementaciju, a samim tim i Beograd i Priština su se više bavili raspravom i nekim novim i drugačijim rešenjima i to je period u kojem je počelo da se raspravlja i oko razgraničenja teritorije i o odustajanju primene briselskog sporazuma. Sve u svemu došlo je do jedne blockade”.
U poslednjih pet godina, kako ističe Janjić, imamo fingiranje dijaloga, bez značajnog napretka. Janjić smatra da status kvo nije održiv i da sadašnji format dijaloga treba menjati.
“Potpuno treba isključiti tehnički dijalog jer ovaj dijalog ima smisla samo ako je poltički, moraju da postoje jasno vidljivi i poznati pregovarači i kada se teme dogovore a koje nisu dotaknute, poput pitanja imovine, zdravstva, socijale, kulturnog nasleđa, medijske situacije, položaj SPC.., to su pitanja koja uopšte nisu pokrenuta, a ona moraju doći na dnevni red, a pitanje ko će koga i kada da prizna ona ne spadaju u okvire normalizacije. Oni treba da budu rezultat atmosfere i duha procesa. Ili će se ozbilno promeniti format u kojem će se razgovarati ili će doći do potpunog raspada briselskog dijaloga a to onda znači novi problem”.
Janjić kaže da je priča o ZSO pravi primer nepoštovanja Briselskog sporazuma.
“Niko nije terao Vladu Kosova da to uradi i ratifikuje to u Palamentu, to je jači od Ustava. Sve posle toga, ocenjivanje u Ustavnom sudu, te opaske potpisnika Tačija da je to nevladina organizacija onda novi paket pojašnjavanja, sve je to bila maska za nečinjenje. U suštini, prvi korak nikada nije napravljen a prvi korak je jasno definisan 2013. godine. Grupa za primenu sporazuma je trebala da napravi statut, njih su činili predstavnici četiri opštine sa severa Kosova. Oni su trebali to da predlože EU i da preko EU vladi Kosova. Nikada nismo saznali da li je takav dokument napravljen”, ističe on.
Janjić kaže da je neprimenjivanje ovog dela sporazuma stalna tema za nadmudrivanje i sukobljavanje na relaciji Beograd – Priština.
“Prištini smeta to uvođenje novog nivoa regionalnog udruživanja za koje ona se boji da će u svojoj teritorijalizaciji postati, ukoliko dobije neka veća ovlašćenja, postati neka vrsta država u državi. Albanci imaju veliku frustraciju sa tim. S druge strane, za Srbe to što trenutno piše u tom sporazumu nije dovoljno. Srbima ne treba autonomija na autonomiju, lokalna vlast na lokalnu vlast, niti nvo, ali im treba ozbiljan sistem zaštite, garantovanja i unapređivanja i socijalnog i kulturnog, političkog, ekonomskog položaja a to onda znači čitav paket zaštite kulturnog nasleđa, obrazovanja, medija…”, kazao je Janjić.
Janjić, međutim, ne vidi spremnost ni na strani Beograda ni na strani Prištine da se krene u tom pravcu.