RTV KIM, 23.05.2019. - Nakon liturgije u hramu Svetog Nikole u Prištini u dvorištu su se okupili preostali Prištevci i raseljeni koji su organizovano došli iz Niša i Beograda. „Tako blizu, a tako daleko. Kuća nam je ovde, nije zapaljena, u njoj živi jedna porodica“, kroz suze govori Zagorka Mirković.
Hramovna slava crkve Sveti Nikola u Prištini proslavljena je danas litrugijom i rezanjem slavskog kolača. U ovu crkvu na praznik dolaze preostali i raseljeni Prištevci, ali i Srbi iz okolnih mesta.
Nakon službe, okupili su se u dvorištu na posluženju koje su pripremili domaćini slave, porodica Simijonović, raseljeni iz Dobreva, sada meštani Gračanice.
Sveti Nikola je krsna slava Ilije Trajkovića, Prištevca čija je kuća uzurpirana. Nalazi se preko puta crkve. Iako živi kao raseljeno lice u Lapljem Selu, u svoju crkvu u Prištini dolazi redovno.
„Kao da sam se danas ponovo rodio danas. Na veliku žalost, ja sam bio jedan od svedoka kada su je palili. Veći dan, veće slavlje za stare Prištevce, nego današnji dan i 19. decembar kada je zimska slava, nema. Hvala onima koji su došli, opet nisu zaboravili ni nas, ni ovaj sveti hram. Čovek može da živi gde hoće, može da menja sve, ali tu gde mu je gnezdo ne može da se zameni ni sa čim“, kaže Ilija.
Rođeni Prištevac Dejan Radenković je sada uspešan političar, član SPS. Danas nije želeo da govori o politici.
„Ovo je moj grad, ovde sam rođen i ovde se uvek vraćam. Ovde me vezuje prošlost i prijatelji koje imam. Ja vrlo često svratim, zapalim sveću, malo sam i emotivan kad god dođem ovde i na neki način se isplačem uz te sveće koje zapalim i vidim da sve više iz godine u godinu ljudi sve više i više dolaze na slavu i to svima znači. To je neko mesto okupljanja, neko mesto sećanja, nečega gde smo rođeni i proveli dobar deo svog života“, kazao je Radenković.
Dolazak u Prištinu izazvao je jake emocije i kod bračnog para Mirković. I oni su ostali bez kuće. U njoj već dvadeset godina živi albanska porodica.
„Jake su emocije. Možete da zamislite da sam trinaest i po godina pevao ovde u crkvi, a stanovao 300 metara odavde. Život teče dalje, prošlo je dvadeset godina. Uglavnom dolazimo kako bismo se sreli sa ljudima“, kaže Stojan Mirković.
„Tako blizu, a tako daleko. Kuća nam je ovde, nije bila porušena uselili su se ljudi. Imamo očevinu, i to su zaposeli i moju rodbinsku kuću su porušili, i to prvi komšija. Godine prolaze, misao nekako prelazi na decu više, ali nostalgija i patnja za ovim ne", kaže nam Zagorka Mirković.
Nakon susreta u Prištini, raseljeni Srbi ulaze u autobus i kreću u obilazak prištinskog groblja, a potom odlaze u svoje nove domove u centralnoj Srbiji. U Prištini, međutim, ostaju dve svešteničke porodice da čuvaju svoj hram i rado dočekuju goste.