Kosovo u potrazi za minimalnim konsenzusom
11/05/2020 12:00|Autor: office@newpressproduction.com|Pregleda: 54 |
|

RTV KIM, Agon Malići, 11.05.2020. - Naracija o prošlosti je crno-bela, zdrav razum je poklekao nad nagomilanim inatom. Netrpeljivost između „seljaka“ i „gradske dečurlije“ je na vrhuncu, samo stepen ispod opasne dehumanizacije koja proizvodi nasilje. Biološke viruse ponekad možemo poraziti, ali šta sa virusima koji su nam u umu, pita se u autorskom tekstu politički analitičar i aktivista civilnog društva Agon Malići.

Pandemija, kao ekstreman prirodni fenomen, uspela je da iz nas kao ljudskih bića izvuče naše najbolje i najgore krajnosti. Na društvenom nivou se primećuje povećanje solidarnosti i osećanja zajedništva, kao i nekakva nova empatija između ljudi i javnih institucija, pogotovo u vezi sa onima koje su bile odgovorne za sprovođenje restriktivnih mera.


Međutim na političkoj ravni, klima nesigurnosti je uticala da se naše slabosti i krhkost povećaju.


Dok smo svi mi, bez razlike, opozicija i vlast, etnička većina i manjina poklekli naspram koronavirusa, naspram političkog virusa smo se raspali do te mere da nismo u stanju da pronađemo minimalni konsenzus za bilo šta.


Vlada je raspuštena u Skupštini iz razloga koji se mogu objasniti trenutnim lokalnim i globalnim dešavanjima. Ali, u suštini reč je o potpunoj kristalizaciji političke borbe među Albancima u poslednjih dvadeset godina, pri čemu su se sudarila dva suprotstavljena narativa.


S jedne strane su oni koji su ovih dvadeset godina doživeli kao neprekidnu degradaciju i propast, eklektična mešavina bivšeg urbanog sloja u vreme Jugoslavije, koji je doživeo relativan pad ekonomskog i društvenog statusa, segmenti bivših potlačenih slojeva, koji su se osetili izdanim od „ratnog krila“, ali i konzervativne verske struje.


Na drugoj strani su oni koji misle da na Kosovu nikada nije bilo bolje, pored svih problema, i da možda postoji potreba za promenama, ali ne i za prevratom. U ovu grupu većinom spadaju oni koji su bili u blizini raspodele povlastica od strane partijskih vlasti, nova srednja klasa koja je nastala iz rata i siromaštva, ali i ljudi koji su u uslovima slobodnog tržišta uspeli da žive od nezavisne delatnosti.


Drugim rečima, danas su revolucionari i evolucionisti krenuli u susret, doživljavajući jedni druge kao reakcionare.


Naracija o prošlosti je crno-bela, zdrav razum je poklekao nad nagomilanim inatom. Netrpeljivost između „seljaka“ i „gradske dečurlije“ je na vrhuncu, samo stepen ispod opasne dehumanizacije koja proizvodi nasilje. Svako u očima drugog nije samo zao, već i srpski plaćenik.


Sada se i nepravde nanose skoro pa transparentno jer su opravdane usled nepravde onog drugog. Dok su noževi naoštreni, meritorni moralni arbitri ili ne postoje ili su prisiljeni da ćute, zastrašeni pod pritiskom moralizujućih militanata.


U takvom kontekstu ekstremne polarizacije i nedostatka minimalnog konsenzusa neke institucije sa malo većim ugledom, poput policije i Ustavnog suda, i dalje imaju određeni autoritet i na neki način održavaju socijalnu koheziju koja visi o tankoj niti. 

 

Ništa bolji nisu ni međuetnički odnosi, ako nisu čak i gori. Karantin je produbio podele. Čak su i pomoć i dolazak lekara iz Srbije ispolitizovani i stvorili su bezbednosnu zabrinutost.


Srpska zajednica na Kosovu je opet nemo posmatrala komemoracije masakara izvršenih prema naredbama države (Srbije), poput onih u Meći i Korenici. Slučaj Škeljzena Gašija je pokazao da Albanci odbijaju da razgovaraju o zločinima nad srpskim civilima, a da se istovremeno ne raspomame u odbrambenoj histeriji, a kamoli da razmišljaju o odgovornosti počinitelja.


Većina sa obe strane se nominalno protivi etničkoj podeli i spominje evropske vrednosti, ali nema ni želje, ni formule za suživot. Sa dijametralno suprotnim percepcijama o prošlosti i sadašnjosti, nemoguće je gledati u budućnost.


Usled nedostatka konsenzusa i minimalne saradnje Albanaca i Srba, kao ljudi i građana, rešavanje problema je prepušteno političkim elitama. Problem je što one već dvadeset godina opstaju upravo kroz produbljivanje postojećih podela.


U tom kontekstu, najlakše je sa razočaranjem se povući iz bilo kakvog javnog angažmana za promenu stanja ili se ukopati, poput militanta, još dublje u kamp nacionalne i klasne pripadnosti.


Međutim, postoji i treći način, mnogo teži, ali neophodan: „ironičkog otpora“ na viruse uma. 


Kristofer Hičens je često govorio o podeli između ironičkog i direktnog (doslovnog) uma koji sebe shvata vrlo ozbiljno, kao jednu od najosnovnijih dihotomija čovečanstva.


Drugi, koji je izvor fanatizma, gleda na prvi koji je izvor slobode, kao na pretnju.


Ričard Rorti je upravo na ironičkom umu izgradio svoj utopijski projekat ili perspektivu „liberalnog ironičara“. Izrečeno prostim, banalnim rečima, Rortijev „liberalni ironičar“ je čovek koji je skeptičan prema pojmovima „istine“, svestan da su njegove misli proizvod ličnih okolnosti (kontingentnosti) i otvoren je za ispravljanje svog „rečnika“.


Stoga, liberalni ironičar je slobodan da sebe ponovo kreira kako se ne bi zaglavio u narativima koje su okolnosti nametnule, odbacio podele koje dehumanizuju čoveka, jer je to jedini način za izgradnju stvarnih političkih projekata solidarnosti. Rorti vidi korisnost identiteta (klasnog, nacionalnog) kao instrument solidarnosti, ali, kao levičar, odbacuje uzimanje talaca od dehumanizujućih nagona istog.


Jedino u šta je „liberalni ironičar“ siguran i šta zagovara bez oklevanja u svim okolnostima su: suprotstavljanje surovosti, podrška demokratiji, sloboda govora i obrazovanje.


Ironički um, koji je izveo čoveka iz tame srednjeg veka (a koju je proizveo fanatički um), je jedini lek za viruse našeg uma koji provociraju mržnju i reakcionarni socijalni sukob. Jedino će povećanje prisustva ironičkog uma u javnoj sferi biti u stanju da odneguje potreban minimalni konsenzus i održi socijalni i politički antagonizam u demokratskim okvirima.


Stoga nije slučajno zašto je, u ovom periodu autoritativnih i fanačnih ličnosti čiji je cilj da prodube podele, upravo ironički um najprezreniji i najponiženiji.

 

Tekst preveo Bruno Neziraj

 

 

Tekst je napisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo ni RTV Kim.

 

Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija CentarCrno beli svetForum for Development and Multiethnic CollaborationNew Social InitiativeNGO AktivCenter for the Rights of Minority CommunitiesInstitute for Territorial Economic DevelopmentHumani Centar MitrovicaRTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine.

 

 

Komentari


Unesite sigurnosnu šifru

Komentari posetilaca