Surova realnost igra s nama naše predstave, mi je vodimo sa sobom, naši glumci igraju u ambijentima iz stvarnosti iščupanih delova razbucane prošlosti i izgubljenih sudbina... Brutalnost je naša atmosfera, naš vazduh

(foto, ruža od bodljikave žice, potrebno je pet - šest šlepera ovakvih ukrasa da se snabde čitav Kosmet)

 

Goran Stojčetović, rođen 15.7. 1975. Diplomirao slikarstvo na Fakultetu umetnosti u Prištini 1999. Radi kao scenograf Narodnog pozorišta Priština – srpska drama, Kosovska Mitrovica. Održao je brojne izložbe i performanse. Osnivač je grupe Art brut Serbia s kojom organizuje izložbe, peerformanske i likovne radionice sa marginalizovanim grupama.

Hajde da počnemo od projekta u Alternatiovnom kulturnom centru  (AKC) u Gračanici. Šta tačno radiš tamo?

Zvali su me iz AKC Gračanica da radim radionicu gde će deca videti osnove scenografskog zanata i dogovorili smo se da ćemo raditi makete na temu rata i mira. Međutim, kad su me dočekali i seli na kafu u kafiću preko puta manastira, oko koga su bodljikave žice, odmah mi je sinula ideja da im uradim ogradu od bodljikave žice u fazonu baroknog ružičnjaka... Svidelo im se i krenuli da radimo...

Ograda od bodljikave žice u stilu baroknog ružičnjaka? To je vizuelni oksimoron? Efekat začudnog ili samo tvoja ideja da decu malo orasloložiš?

Impresija Srba je bila da sam ovim pronašao simbol otpora kosovskih Srba dok su, uglavnom i slučajno, Nemci bili u šah-mat poziciji. Jer je likovno tačno sve, jeste ruža trnovita a mi smo okruženi žicom i šaljemo poruku o recikliranju stvarnosti, prihvatanju sudbine na civilizovan način. Nametnuo sam elemente bajkovitosti u svome tome, Trnova Ružica, priča o zlatnom kavezu. I na taj način premestio reakcije publike sa dnevnog na nesvesni deo doživljaja, na kolektivno nesvesno, na zajedničke osećaje slobode bez obzira koje je nacionalnosti posmatrač. Hteo sam univerzalnu priču o tihom davljenju običnih ljudi... Ljude iz  AKC sam prorevolucionario i konkretizovao im njihovu, inače bogatu misiju a okupatore baš postideo. Tada su shvatili neprijatnost njihovog prisustva jer sam im na najpoetskiji način rekao sve.

Šta je Art Brut?

To je pravac u umetnosti koga je 1945. godine definisao Žan Dibife i, na početku, to je bila umetnost ljudi koji su proglašeni ludima, društveno neprihvatljivima, sa posebnim potrebama. Ukratko, antiakademska umetnost koja je brutalna samo zato što nema nikakve korene u likovnom obrazovanju tih ljudi, već je više bila terapeutska... Sada je to malo drugačije ali su problemi mnogo moderniji i vezaniji za političke manipulacije.

Je l možeš još detaljnije?

Art Brut, kao poslednji živi izdanak romantizma, svojim hermetizmom i egzotičnošću a, s druge strane, nezainteresovanošću društva, razvijao se tiho i uticao umnogome na današnjeg čoveka. Potisnuti i ugroženi sadržaji čovekove duše bujali su nesvesno kroz radove ljudi koji su proglašeni ludim ili društveno neprihvatljivim.

Uporno i nekontrolisano umetničko stvaranje pruža čiste, nedetermisane likovne vrednosti, motive, ali i otpor prema robovlasničko-predatorskoj fobiji od umetnosti.

Američka psihijatrijska asocijacija piše i objavljuje Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje u kome se nalaze kategorizovani mentalni poremećaji i kriterijumi za postavljanje dijagnoze. Priručnik je u širokoj upotrebi, od klinika i istraživačkih institucija, do osiguravajućih društva, farmaceuta itd.

U najnovijem izdanju, koje uskoro izlazi, pronađeni su novi poremećaji od kojih mi je ovaj najzanimljiviji a to je 'Oppositional Defiant Disorder'  ili opozicijski prkosni poremećaj. Pod opisom ovog stanja stoji da je to 'neposlušnost uzrokovana besom, protiv autoriteta, dominantne paradigme ili društvenih normi'. Analitičari smatraju da bi otvorena kritika vlasti i političara bila dovoljna za "reakcije". Zanimljivo je i da se ova dijagnoza može dodeliti onome ko pati od 'asocijalnog ponašanja'. Drugim rečima, osoba će zbog 'odbijanja pokoravanja zakonima ili konsenzusom utvrđenim pravilima, razgovora koji su u suprotnosti s grupom u kojoj se nalazite ili učestalih svađa i kontriranja grupaciji, i okrivljivanju drugih za vlastite greške' - biti smeštena u ustanovu.

Samim tim što su sve navedene karakteristike ujedno i opšte karakteristike umetnosti, smatram da je Art Brut, umetnost budućnosti!

Da li je upotrebljivo na sceni?

Kako da ne, primećuješ da prištinsko pozorište, sem u predstavi „Ne očajavajte nikad”, ima izrazito brutalne scenografije iz prostog razloga jer su preko đubrišta, auto otpada i napuštenih garaža, reciklirane i uvedene u umetnički koncept i delo, otud ta brutalnost… Ne u nameri već u ideji, surova realnost igra s nama naše predstave, mi je vodimo sa sobom, naši glumci igraju u, iz stvarnosti iščupanih delova razbucane prošlosti i izgubljenih sudbina, ambijentima... Brutalnost je naša atmosfera, naš vazduh.

Zato i pitam: Kako celu tu stvar shvata publika? Ta vaša, neurbana?

Publika je uvek raspoložena da se zeza na račun toga i smatra da je tako normalno, jer zašto bi umetnost koštala dok narod grca u nemaštini? Upravo umetnik daje primer kako se osvaja stvarnost bez eskapističkih, apstraktnih ciljeva već druženjem među ljudima, širenjem radosti i kritičke svesti.  Izrazitost materijala nadražuje publiku i daje joj istinitost, naše scenografije su vrsta uslužnih instalacija, ne nekakva vizuelna atmosfera za glumce već čista komunikacija između umetnika i sopstvene okoline i voljenih, duboko usađenih umetničkih ideala koji mogu da se pokažu jedino kad osetite da vam je umetnost više od igre, od života...

Ti si od početka u pozorištu u Kosovskoj Mitrovici? Od njegovog povratka na Kosovo?

Od početka sam scenograf-saradnik tj od 2007. a od 2012. i stalno zaposlen

A pre toga?

Pre toga sam četiri godine pekao zanat kao slikar-scenograf u Studiju za scenski dizajn Skills Division u Beogradu. Do 2003. sam bio urednik programa u Centru za kulturu Sopot,  a u međuvremenu sam radio kao moler. Okrečio sam preko 50 stanova, kuća, lokala i sl. po Beogradu.

I rešio da se vratiš na Kosovo? Ja mislim da je na Kosovu bolje, je l grešim?

Teško pitanje,  jer sve što me je nerviralo i dok sam živeo u Uroševcu do 99. isto važi i sada... Ali za umetnost kakvom se ja bavim, Kosovo je Eldorado kreativnosti, energije... Ja sam se, čini mi se, oduvek i spremao za umetnost oskudice ali zato bogatu izrazom, uvek sam govorio sebi: „Šta bi bilo da si u logoru ili na mesecu i tamo nema slikarskih radnji, nema materijala. Šta bi tada?“ Takvo vežbanje i sopstveno ograničavanje u materijalima, priboru, neoslanjanje na zanatstvo već na duh me je napravilo vrlo snalažljivim i efektnim umetnikom.

Šta te je nerviralo u Uroševciu onda i sada?

Lopovluk političara, korupcija policajaca koje su Šiptari zvali let morka (10 maraka), haos ljudi u planiranju budućnosti, šiptarski hronični nacionalizam... za svako igranje fudbala ja sam prvo morao da se tučem, pa ko osvoji - teren njegov je, dok kasnije nisu došli noževi, lanci... I sada je slično i još gore.

Ako može jedno glupo pitanje - šta je Kosovo?

Psihosocijalni eksperiment, scenografija od 10887  kvadratnih kilometara.

Šta je rezultat eksperimenta? Mada je još u toku. šta se za sada saznalo?

Mislim da se ovde radi o antropološkoj studiji bez lekarske etike. Važan je rezultat. Znate da se  mnogi rezultati Mengeleovog rada po logorima koriste u prvoj pomoći. Paradoks, tako i ovde. Ništa posebno...

Pomenuo si rad s alkoholičarima i narkomanima. Kako se oni snalaze s tobom?

Pio sam i ja s njima.

Pa zato i pitam.

Šalim se... naravno da nije to cilj, cilj je da vide mogućnost u svom izrazu, a kod mene to vide i osete... Eto 25. avgusta ću imati izložbu  Kazneno popravnom  zavodu Valjevo, gde ću održati i radionicu sa zatvorenicima za teška nedela. Uzmimo primer Kristijana Golubovića koji slika i crta, mislim da je njemu to više nego gubljenje vremena... Umetnost je često jedini izlaz iz nasleđenog ili stečenog ludila pojedinca,  i moj je cilj da im prikažem borbu i način ratovanja kroz umetnost..

Je l prvi put ideš u zatvor? I hoćeš da me vodiš s sobom?

Naravno da hoću. Bio sam jednom zbog narušavanja javnog reda i mira.  Idemo zajedno... Uskoro imam sastanak sa načelnicom koja će me uputiti na sve popravne domove u Beogradu  i Kruševcu, da ostvarim dublji kontakt sa ljudima koji su devedesetih bili jako popularni i korisni.

Sada se ne zna hoće li Srbija  plaćati pozorište (ustanove kulture  na KiM) - šta očekuješ?

Naš upravnik Todorović kao i svaki dobri domaćin, brine o svojim ljudima i instituciji, te je već spremio ponude rešavanja problema na najbolji mogući način za državni i nacionalni interes Srba na KiM.

Hoću da kažem - šta ostaje kao kultura koja govori srpski?

Kao i uvek u našoj istoriji, kultura koja se prenosi s kolena na koleno, sećanje naroda, talenti posebnih ljudi iz naroda koji će morati da pričaju, pevaju, igraju, crtaju svojoj deci, unucima svoja sećanja ne bi li ih spasili od totalne asimilacije.

Htela sam da pomenem asimilaciju o kojoj se mnogo priča, preduhitrio si me. Dakle, vi (kao kuća) ti kao pojedinac - ostajete na Kosovu,  namerno.

Naravno, pre par dana Nenad Todorović, Nenad Maksimović, direktor  AKC Gračanica i ja, oformili smo hajdučki umetnički pokret „DOSTA!“  koji će delovati po principu upada u sela, gradove, ambare, štale po Kosovu gde ćemo iskazivati svoju umetnost u cilju buđenja svesti Srba, da se ne zaborave i da moraju da žive i budu ponosni, da ostvare slobodu i snagu za svoju sudbinu.

Kada DOSTA počinje sa radom?

Već je krenulo ovom diverzijom u AKC Gračanica. Ako stalno govorimo o duhu na Kosovu,  ne verujem da će traktori, žene u crnim maramama i sveštenstvo da uzdigne narod već umetnici koji imaju muda, koji shvataju ozbiljnost i jedinstvenost situacije, ne plašim se i jedva čekam dalje akcije... Ovo u AKC Gračanica je čista provokacija svih ljudi koji dole žive... Stranci žele urbanizacijom omladine da postignu efekat napretka, a omladina gubi vezu sa realnošću jer fizički i mentalno podsećaju na svoje vršnjake iz Beograda, Novog Sada i slično,  a ustvari se dešava ogromna amortizacija zdravorazumske reakcije na kolonizatorske standarde.

Umetnici van gradova u nekakvom simuliranom  urbanitetu...

Da, Bodrijar je fantastično pisao o tome u svojoj knjizi Simulakrum i pokušaću da ga citiram i prevdem: „Danas apstrakcija nije više apstrakcija karte, duplikata, ogledala ili koncepta. Simulacija nije više predstava neke teritorije, nekog referencijalnog bića, neke supstance. Ona je proizvodnja pomoću modela nečeg stvarnog, bez porekla i stvarnosti. Nečeg nadstvarnog. Teritorija više ne prethodi karti i ne nadživljava je. Stvarnost se proizvodi polazeći od minijaturizovanih ćelija, matrica i memorija. Ne radi se više o imitaciji, ni o dupliranju, pa čak ni o parodiji. Radi se o zamenjivanju stvarnog njegovim znacima, to jest o jednoj operaciji odvraćanja njegovim operativnim dvojnikom. Metastabilnom, programskom, nepogrešivom, označavajućom mašinom koja nudi sve oznake stvarnog i ostvaruje kratke spojeve svih njegovih peripetija“.

Eto tako i najopakija bolest današnjice – rak – ima upravo sve karakteristike današnjeg društva. Jer šta je priroda raka? To je ćelija koja počne da živi svoj život ne mareći što time uništava ceo organizam. Manijakalna sebičnost... Ovim koristim priliku da nađem donatora koji bi finansirao projekat za sve Srbe na Kosovu, za njih sto i nešto hiljada da se uradi za svaku kuću po jedna bodljikava ruža.

Ja nisam pametna šta da pitam više, posle ovoga.

Zamisli, zlatna bodljikava ruža za svaki ulaz ili vrata srpskog domaćinstva i sve se postavljaju u isto vreme. Nekoliko šlepera čeka da prođe Merdare i izdeli zlatne bodljikave ruže svojim ljudima... To bi Jevreji uradili. Čini mi se da veći performans i manifest ovakve prirode svet nije video. Ima nečeg istočnjački mudrog u svemu ovome. Tiha voda breg roni.

 

Izvor: Balkan magazin