Čaglavica, 02.09.2018. - U “euforiji” koja ovih dana vlada posebno kod zaposlenih u zdravstvenim I školskim ustanovama na Kosovu zbog dolaska predsednika Srbije Aleksandra Vučića, naš čitalac ( ime poznato redakciji ) zaposlen u državnoj službi, prisetio se događaja od pre 22 godine. Radi se o kontramitingu koji su 24. decembra 1996. godine u Beogradu organizovali SPS i JUL pod nazivom “Za Srbiju”, na istom mestu gde su se pristalice opzicione koalicije “Zajedno” nedeljama okupljale.
Prenosimo njegovo pismo u celosti.
“Par meseci nakon što se kao samofinansirajući student zaposlih u jednom javnom preduzeću u Prištini, direktor dođe sa spiskom i reče mi - ti sutra u pet ujutru ideš na kontramiting. Potpiši se! Pošto nisam imao obaveza na faksu, nedelja beše, ja sa zadovoljstvom prihvatih. Znam biće sendviča, sokića, dnevnica i veliki plus kod direktora, hehehe…. Naravno, odmah planovi za zezanciju tj. svoju agendu napravih.
I tako mi krenemo, a bratko, zar se žalila hrana i piće..?! Sve što se u Grandu ( ili Božuru) spremalo za Aviogenex i Jat avione koji su poletali sa Slatine završilo je u naše autobuse :) .
Stigosmo oko 11 u BG na parking Sava centra i kako ko izlazi, iz prtljažnika izleću parole koje lično direktor uručuje.
Krećemo tako pešaka preko Brankovog mosta (valjda), a dunula neka košava kroz kosti nam mraz dopire. Primećujem, da svako malo, poneka parola odleti u Savu ostavljajući srećnom kolegi samo letvu u rukama.
Koliko god sam se krišom trudio da i moja odleti nisam bio te sreće, jer onaj baksuz što ih je pravio kao da je namerno hteo da me usreći. Ma…da nije bilo direktora sve vreme tik pored mene, završila bi “je…a” parola sa sve letvom čak do Dunava, ali “je..a”.
Stigosmo do grada i taman pomislih, hvala bogu izmrzosmo na onoj vetrometini, a dočekaše nas beograđani i sa svih strana počeše jajima, povrćem i raznim smećem da nas gađaju. Bio sam vešt da to izbegnem, ali nikako nisam izbegao povike, koji su više boleli nego što bi kamenica po glavi bolela; "OVCE, STOKO...”
Psovke neću ni da pominjem, jer sam tada postao ubeđen da smo kao narod što se narodnih umotvorina u toj oblasti tiče najbogatiji. Elem, taman smo se navikli na “toplu” dobrodošlicu kad odjednom i odnekud na nas jurnuše besni/ljuti i palicama naoružani studenti.
"Auh, sad smo ga “naj,,,li" drhteći reče direktor.
Prvih nekolicina na čelu kolone se već nađoše na asfaltu, pod nogama studenata koji su ih krvnički šutirali i bejzbolkama lupali gde god su stigli. Videvši to, direktor brže bolje odloži svoju parolu, a bogami ga ja pretekoh, te navukoh kapuljaču od dukserice preko glave i odmah
stupih u akciju maltretiranja mog neodvojivog pratioca, inače iz susednog sela - direktora. Shvatio je odmah da sam mu ja jedini spas od batina. Ubrzo se pojaviše i policajci zbog kojih se i studenti razbežaše, pa se nekako opet vratismo na utvrđenu rutu i još odlučnije krenusmo kako bismo što pre stigli na sigurno: u ogromno stado ovaca dovezenih iz svih krajeva
Srbije.
Direktor me usput nekoliko puta posluži malborom 100S iz zahvalnosti što je jedan od retkih iz naše kolone prošao sa samo par ćuški i šuteva nogom po zadnjici, shvatajući da je ipak ta predstava morala da izgleda što uverljivije i da sam ja sam, dovoljan da se nosim sa
"ovcom" kako bih izbegao "pojačanje" od strane kolega studenata.
Stigosmo na Terazije gde je « vašar » već počeo. Nekoliko trubačkih orkestara je uveseljavao masu iz koje se s vremena na vreme čuo po koji pucanj iz pištolja.
E, sada mi je ostao još jedan problem! Kako da šmugnem direktoru koji mi je bio kao prilepak? Razgledao sam tako ono « stado » i odjednom, skoro pa nesvesno, povikao sam, dižući se na prste: Saša, ej Saleeee! Nisam se osvrtao, već sam probijajući se kroz masu, navodno krenuo u
susret nepostojećem Saši!
I tako sam ja od onih stotinak dana šetnje bar jedan dan sa pištaljkom u ustima šetao Beogradskim ulicama. E, to je već druga priča koju kao i danas nisi mogao da vidiš na TV-u”.