Njegove pisane i izgovorene reči pod kosovsko-metohijskim nebom žubore poput Bistrica, sjedinjujući se s vekovnim duhovnim bogatstvom na Kosovu i Metohiji, kojemu je jedini cilj slava Božija i vera hrišćanska. Istinskim svedočenjem ljubavi prema Bogu, teši, usmerava, hrabri, ispoveda, poučava i poziva na učvršćivanje duhovnih temelja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, toleranciju i ljubav među pripadnicima svih konfesija. On je tihi, ali snažni izvor koji pojačava duhovnu reku Srpske pravoslavne crkve. Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop i mitropolit raško-prizrenski g. Teodosije besedi za „Jedinstvo”.

Svakodnevno smo usmereni na poboljšanje naše stvarnosti, na traženje novih puteva u postizanju onog što nazivamo sreća. Pojašnjava se da je sreća savršeno stanje koje se postiže sjedinjenjem svih dobara. Kako biti srećan a ne težiti za materijalnim dobrima i u kojoj meri moć, bogatstvo i prevelika ambicija guši duh vere?

“U današnjem svetu sreća se u najvećoj meri razume kao materijalno blagostanje, zdravlje i uspeh. Hristos ne govori o takvoj sreći, već o Carstvu Božijem koje treba da pronađemo u našem srcu i zadobijemo večnu zajednicu sa Bogom, kako bismo postali baštinici „neizrecivog mira Božijeg” i večnog života. Tako bi, po rečima apostola Pavla, Hristos zaživeo u nama. Ovaj mir i ova radost u Bogu ne zavisi suštinski od materijalnih dobara, a posebno ne od moći, bogatstva i ambicija koje, štaviše, mogu da postanu ozbiljna prepreka našem životu u Bogu, ako postanemo previše vezani za njih. Važno je, da bilo koju dužnost koju obavljamo, i u bilo kojoj blagoslovenoj zajednici da živimo, da činimo sve što je u našoj moći, kako bi sve to što radimo bilo po savesti i molitveno, prepuštajući Bogu uspeh i rezultate. Ono što delamo, ne treba da činimo radi spoljašnje nagrade i slave, već kao „nepotrebne sluge” služeći Bogu i bližnjem. Takav odnos prema svemu što radimo uvodi nas u mir Božiji, koji nam otvara dveri Božije blagodati i utehe, bez obzira kakve nas spoljašnje okolnosti okruživale”.

Moćnici i medijski sadržaji forsiraju svet u kome su tradicionalne vrline i vrednosti bačene u drugi plan. Porodica i tradicionalni brak se ismevaju, pravi se veštački jaz između dece i roditelja… Šta mislite o tim pojavama i kako se zaštititi od njih?

“Naša Crkva je suštinski zasnovana na zajednici, a ne na individualnosti. Pozvani smo da živimo Hristom, a ne da gradimo zajednicu na ideologijama ovog sveta koje se stalno menjaju i ne mogu da pruže istinski smisao čoveku. Zato smo od naših predaka primili predanje o životu u zajednici, bilo u porodici ili u manastiru, a nadasve životu u Crkvi u kojoj smo svi „udovi jednog tela Hristovog”. Takozvane vrednosti koje se zasnivaju na promociji individualnih vrednosti, razne rodne ideologije i pre svega dezintegracija hrišćanskog braka i porodice, neizbežno vodi ka degradaciji društva i ne omogućava zdravo uzrastanje ličnosti koja sa drugima treba da bude povezana suštinski, ljubavlju Božijom, a ne ideološki. Nažalost, širenje takozvane „vouk ideologije” koja sve svodi na pitanja društvene, rasne i rodne pripadnosti i ravnopravnosti, unosi potpunu disharmoniju u porodične odnose. Brak postaje isključivo odnos između partnera koji u njega ulaze sa svojim sebičnim interesima i otuda toliko mnogo razvoda. Deca ne dobijaju pravo obrazovanje ni u porodici ni u školama, gde se gubi osećaj za poredak i poštovanje, već se stvara veštačka ravnopravnost koja se kasnije pretvara u anarhiju. Hrišćanski brak i život u Crkvi su zasnovani na služenju i žrtvi, a ne na sebičnosti i koristoljubivosti i bilo kakvoj vrsti nasilja i povređivanja drugih. Jedini način da se zaštitimo od svega toga jeste upravo čuvanje duha hrišćanskog braka i porodice, koji je zasnovan na prirodnom poretku, poverenju i odgovornosti. Deca koja odrastaju u takvim uslovima, sutradan mnogo lakše mogu da se razviju u stabilne ličnosti”.

Svedoci smo da nestaje empatija, da postoji neka vrsta netrpeljivosti, pa i izrugivanja u odnosu na to da li je neko bogat ili siromašan, da li je iz sela ili iz grada, da li je moderan ili tradicionalan… Takođe je sve izraženija zavist i kleveta. Kako se odupreti licemerstvu, zavisti i podvalama, kojima smo izloženi na dnevnom nivou?

“Osuđivanje i prezir drugih, posebno na osnovu toga da li je neko imućan ili siromašan, više ili skromnije obrazovan, pokazuju odsustvo blagodati Božije. Istinski bogat je onaj koji ima više Boga u sebi, a obrazovan onaj koji više projavljuje u sebi obraz (lik) Božiji. Samo materijalno bogatstvo, moć ovoga sveta i znanje, posebno bez ljubavi, su prolazni i ljudi koji svoj život zasnivaju na tome i dokazuju sebe pred sobom i drugima, na taj način duboko su nesrećni. Tradicija tj. Predanje, odnosi se na život u skladu sa onim vrednostima koje su nam predate od naših svetitelja i učitelja i ne mora neophodno da označava konzervativizam. Treba biti otvoren za nove načine kako da svedočimo Hrista u našem vremenu, a ne kako da živimo stalno u prošlosti. Istovremeno, modernost nije povodljivost samo za onim što je novo, savremeno i popularno. Duhovno stabilne ličnosti su istovremeno i savremene i tradicionalne i u vremenu u kome žive primenjuju osnovne principe naše vere na način koji ne podvaja, ne vređa i ponižava, već podstiče kreativnost, odgovornost i pre svega razumevanje. Poverenje u sopstveno mišljenje, bez spremnosti da saslušamo drugog, pokazuje egoizam, što vodi u međuljudske sukobe, a na nivou nacija, u ratove”.

Ima li nade da se u današnjem nemilosrdnom procesu globalizacije koja melje svet napravi mesto za globalnu civilizaciju ljubavi koju propoveda Jevanđelje i Hristova Crkva?

“Crkva Hristova je njegovo Telo koje povezuje sve nas ljude i vascelu tvorevinu, ali ne po zakonima ovoga sveta i veka. Zato Hristos nije došao da stvori savršeno društvo i političku organizaciju u ovom prolaznom svetu, već da svakog od nas pozove da kao udovi Tela Njegovog doprinesemo da se tajna Božija propoveda i da kao kvasac zakvasi ceo svet. Otuda i nakon toliko vekova ljudi se suočavaju sa nevoljama i nesrećama, ne zato što je Bog stvorio nepravedno društvo ili što Crkva ne može da promeni ovaj svet. Carstvo Božije nije od ovog sveta, i mi sami jesmo u svetu, ali nismo od ovog sveta. Po rečima ranohrišćanskih spisa, svi mi živimo u različitim zemljama i narodima, ali kao putnici i stranci koji su na putu ka večnoj nebeskoj otadžbini. Doprinosimo koliko do nas stoji pravdi i dobroti oko nas, ali dobro znajući da će punoća pravde i istine Božije zaživeti tek sa novim nebom i novom zemljom, nakon sveopšteg vaskrsenja i Drugog dolaska Gospoda našeg. Do tada obitavamo na zemlji, a pozvani smo da hodimo zakonima neba, učestvujući, svako po svojim moćima i dužnošću koju ima u društvu da pomognemo da makar malo doprinesemo onome što je dobro i čestito”.

Čini se da je našem narodu neophodna liturgijska obnova s obzirom na to da samo u liturgiji doživljavamo konkretnu krstoliku ljubav prema Bogu i prema bližljima. Da li je bez liturgijske i duhovne obnove moguća ijedna druga suštinska obnova nacionalna, kulturna …?

“Liturgija je centralna tajna hrišćanskog života, jer mi, u Liturgiji sakupljeni sa raznih strana, potvrđujemo da smo jedno Telo Hristovo. Pričešćem Telom i Krvlju Gospodnjom bivamo jedno i pored toga što smo istovremeno i mnogi. Zato smo pozvani da se stalno obnavljamo Liturgijom, da živimo Liturgijom i van bogosluženja, postavljajući pred sebe, služenje drugima i prinošenje celog sebe Bogu, kao smisao našeg života. To treba da činimo i u porodicama, u manastirima, i u kolektivu gde radimo. Zato je suština liturgijske obnove izgradnja svesti da smo pozvani da živimo kao zajednica, a ne kao grupa pojedinaca, krstoliko svedočeći ljubav prema Bogu i bližnjima. Zdravo društvo počiva na liturgijskom životu, jer zapravo, tek u liturgijskom poretku projavljuje se savršenost Carstva Božijeg, sada i ovde na zemlji, i sve biva blagoobrazno i blagosloveno”.

U svetu svake godine od gladi umre 10 miliona ljudi, a nepravda i razlike između bogatih i siromašnih rastu. Može li se reći da hrane ima dovoljno, ali da se gubi duša?

“Nažalost, mnogo je stradanja i patnje u vremenu u kome živimo. Kao hrišćani pozvani smo da činimo da milostinjom prevladavamo razlike između imućnih i siromašnih, da bogate nacije podele deo bogatstva sa siromašnijima. Ali ljudska pohlepa i želja za vladanjem veliki deo čovečanstva drži u materijalnoj bedi. Bog je dao dovoljno i neba i zemlje, vazduha, vode, hleba i svakog dobra za sve ljude. Ali bez zdravog odnosa prema Bogu nema ni zdravog odnosa prema bližnjima. Koliko možemo treba da se trudimo da činimo što do nas stoji da sve bude bolje i da se molimo za ono što nismo u stanju da promenimo, a posebno za one koji stradaju i pate”.

Sada je period krsnih slava, a činjenica je da se sve više slava udaljava od porodice, doma, kuće i prebacuje u restorane, a svodi na jelo i piće. Da li je to blagoslovena božija trpeza i šta je zapravo suština slave?

Krsne slave su lepa tradicija u našoj Crkvi i važno je da proslave naših svetitelja zaštitnika uvek počinju od Liturgije u crkvi i pričešća, da bi se u tom liturgijskom poretku, proslava nastavila i u domovima. Nažalost, proslava slava bez učešća u bogosluženju i svođenje slava samo na jelo i piće, pokazatelj je sve veće sekularizacije ovog običaja, pa se dešava i to da pojedinci posne slave proslavljaju mrsnom hranom i neobuzdanim gošćenjem. Slavska trpeza je nastavak liturgijskog obreda i lepo je da to bude prilika da se porodice i prijatelji okupe u kućnoj atmosferi i da se izbegavaju nepotrebni troškovi i slave pretvaraju u svetovne proslave.

Vaše Visokopreosveštenstvo, šta je najveći izazov u Vašoj mitropolitskoj službi gledano kroz prizmu izazova sa kojima se danas suočavaju Crkva i verni narod na Kosovu?

“Arhijerejska služba na Kosovu i Metohiji je stalni život u tajni raspeća i vaskrsenja. Koliko god bili svedoci stradanja našeg naroda i svetinja, svedoci smo i tajne vere, obnove i vaskrsenja i čudesnih primera, koji daju ohrabrenje i meni lično i mnogim drugim ljudima koji dolaze na Kosovo i Metohiju. Važno je u svim nedaćama sačuvati veru, svoje postojanje, i ljubav prema svim ljudima. Treba da imamo svest da smo ovde, u ovom vremenu, kao sveštenoslužitelji ne samo radi naših vernika, već da bi u našem primeru i životu i oni koji nisu naše vere upoznali Hrista, kako ga mi poznajemo. Prvenstveno se trudimo da u svemu što propovedamo i radimo, činimo tako da u našim vernicima i narodu Božjem, što više učvrstimo veru u Hrista i nadu da je sa Bogom moguće hoditi i opstati i onda kad mislimo da nam je teško i kada smo u opasnosti”.

Može li se Božić slaviti u radosti zbog svega što se dešava u svetu, dok nas mediji svakodnevno izveštavaju o ubijanju nedužnih ljudi i razaranju njihovih domova, o bezbroj beskućnika bez osnovnih sredstava za preživljavanje?

“Proslavljajući praznik Rođenja Hristovog proslavljamo ga sa dubokom svešću da je i sam Gospod svoj zemaljski život započeo kao stranac i prognanik. Odmah nakon njegovog rođenja Irod je izvršio zločin nad nedužnom decom u Vitlejemu, a Gospod je sa Presvetom Bogorodicom i pravednim Josifom morao da kao izbeglica ode u Egipat, jer je pomračeni car Irod tražio Njegov život. Za Bogomladenca Hrista nije bilo mesta ni u jednoj kući, pa se zato rodio u pećini gde su držane životinje. Time je Gospod pokazao da je došao u svet da sa nama podeli sva stradanja i patnje i da nam donese nadu u novi život koji nadilazi sve nedaće ovoga sveta”.

Vaša božićna poruka srpskom narodu na Kosovu?

“Molimo se Gospodu da i ova proslava Božića u našoj Eparhiji prođe u miru i spokojstvu, da svi ljudi osete radost i toplinu dolaska Hrista Bogomladenca, da barem za kratko vreme ostavimo prolazne brige i zebnje ovoga sveta i otvorimo svoje srce kao vitlejemsku pećinicu za dolazak Hrista Bogomladenca. Neka bi Gospod blagoslovio naš narod i ukrepio nas da, i pored svih teškoća, ostanemo i opstanemo svoji na svome, ovde gde smo vekovima proslavljali Boga i u mnogo težim okolnostima, kao i čvrstu veru da nijedna nepravda nije trajala doveka. Zato pozdravljamo sve vaše čitaoce, i sve naše vernike, radosnim božićnim pozdravom: MIR BOŽIJI – HRISTOS SE RODI!”.