Imam 75 godina i dok sam živ nadam se da će mi sin doći. Verujem da je u Albaniji, tu sam i čekam ga", dok je to izgovarao crvene i nadute oči Velibora Ađančića su presušile. Nada i suze ne idu zajedno.

 

Od trenutka kada je ispratio sina i brata na posao u rudnik Belaćevac kod Obilića, 22. juna 1998. godine, odnosno kad je posle nekoliko dana shvatio da se neće vratiti, pa sve do danas, veruje da će sina ponovo zagrliti. Pera je tada imao 28 godina. Sa stricem Dušanom iz rodnog Raskova pošao je tog dana na posao. Velibora su usput ostavili. Mislio je - samo nakratko. 

 

PREDOSEĆAJ ZLA

- Trebalo je da registrujemo auto jugo 55 koji sam dobio na nagradnoj igri. Čuli smo da su nemiri, da je bilo barikada, ali sin predloži da odemo da vidimo kada mi je smena u rudniku. To mu je bio prvi posao - objašnjava Velibor. - Pošli su rano, u šest ujutru. Ostavili su me u Obiliću gde je trebalo da uzmem potvrdu iz Uprave prihoda da ne dugujem za porez, kako bih mogao da registrujem auto. Hteo sam i ja da krenem sa njima, ali oni ni da čuju. Sin mi je tako drsko odgovorio: "Ne možeš ti sa mnom", da me je zabolelo. Nije mi bilo pravo, a danas mislim, kao da je nešto osetio - priča Velibor. 

Prolazili su sati, a sina i brata nigde.

 

- Tek na vestima sam čuo da je neko kidnapovan. Ali, čekao sam sve do tri sata, do kraja radnog vremena. Njih nigde! Naišao je jedan Peričin drugar, pa smo zajedno otišli kod njega, ne bi li on pozvao moju suprugu i pitao je, kao slučajno, da li se Pera vratio s posla. Kada sam čuo ženin odgovor da ga nema, u meni se nešto preseklo - kaže nesrećni otac.

 

 

Velibor je nestanak prijavio Unmiku, Crvenom krstu, američkoj ambasadi... Molio je prijem kod Vilijama Vokera i Bernara Kušnera. Tražio je Peru i Dušana gde je znao i mogao. I danas ih traži. Godinu dana od nestanka sina sa suprugom Slobodankom izbegao je iz rodnog sela i danas živi u Prilužju kod Obilića, u napuštenoj spavaonici nekadašnje stanice policije. Bez kupatila i grejanja, dvoje staraca broje sate i sanjaju dan kad će Pera pokucati na njihova vrata.

 

 

U selu Raskovo gde su živeli do 1999. bile su svega četiri srpske kuće, dve Ađančića i dve Jovanovića. Sve ostalo je bilo albansko. Velibor kaže da se sa slagao sa komšijama, sve dok rat nije učinio svoje.

 

- Kada mi je sin kidnapovan dolazili su kod mene i delili tugu sa mnom. Njih trojica su u moje ime išli u UČK da traže Peru. Tako to ide. Održan je seoski odbor i doneli smo zaključak da tri čoveka odu kod Adema Demaćija, pošto je on bio portparol UČK. Odredili su te tri osobe. Kad su se vratili, rekli su mi da ih je primio i da im je rekao da on jeste portparol UČK, ali da postoje grupe nad kojima nema kontrolu. I da će videti šta može da uradi. Međutim, sve je to bilo bez uspeha - uzdahunuo je Velibor milujući sliku svoga sina koju ne ispušta iz ruku.

 

ZATVORI U KUĆAMA

Godinama roditelji maštaju kako će mu ponovo provući prste kroz kosu. Slobodanki je srce slabo i ne može više da sluša o Perinom nestanku. Velibor je sklonio sve njegove slike i sakrio ih tamo gde ona ne može da ih nađe. Ali, oboje i dalje veruju. Sami sa svojom nesrećom, oni ne žele da odu sa Kosova sve dok tinja i najmanja nadu da će naći sina.

 

- Moje mišljenje je da ima živih zarobljenika u Albaniji, a ne znam da li će da ih oslobode. Vidite, devet radnika rudnika Belaćevac je kidnapovano. Oni nisu kidnapovani na ulici ili na njivi, već su postojale razne grupe koje su se time bavile. To što se njima desilo je organizovano za 20 minuta ili pola sata, i postoji čovek koji stoji iza toga. Imam privatne informacije da su ih 10 dana držali u selu Belaćevcu i da nisu smeli da ih izvedu jer su se bojali da će srpska vojska i policija da upadnu i da ih oslobode. Krili su ih po kućama. To su privatne informacije i znam da su 100 odsto tačne.

 

Velibor tvrdi i da je posle mesec i po dana nakon nestanka njegovog sina održan sastanak sa rukovodstvom Elektroprivrede.

 

- Na tom sastanku su bili Petar Kocić, predstavnik Elektroprivrede, Boško Buha, direktor Elektrane, jedan direktor iz Beograda, kao i tri Albanca. Sva ta imena sam dao Haškom tribunalu 2001. godine. Kada sam kasnije sreo Boška Buhu i pitao ga šta su uradili na tom sastanku, on mi je odgovorio: "Ej, Boro šta traže Albanci, to Srbija neće da da nikada!" I nije mi rekao šta traže Albanci. Ali, meni je to znak da su oni bili živi i posle mesec i po dana i da su Albanci došli da se dogovore. I Gvozden Gagić, bivši koordinator za nestale, jednom je izjavio da ima oko 400 kidnapovanih Srba u Albaniji i da su živi, ali je kasnije to demantovao. Pravdao se da su ga novinari loše razumeli. A ako je neko živ, to su radnici Belaćevca!

 

Otac čije je srce izgrizla tuga ne preza od toga da kaže što misli, veruje da se sve zna, ali se iz nekog razloga ćuti.

 

- Zna to i Ivica Dačić jer je on bio savetnik Slobodana Miloševića, zna i kosovska vlada, a i međunarodna zajednica, pogotovu prvih pet država koje su došle. Oni su svaki kamen, svaku stopu snimali na Kosovu, a tu dokumentaciju, priča se, odneli su svako u svoju zemlju. Nek otvore arhivu i nek progovore - kaže Ađančić. 

 

Javno izvinjenje

 

U slučaju nestanka Pere Ađančića Savetodavna komisija za ljudska prava UN nedavno je donela zaključak u kome preporučuje Unmiku da traži od Euleksa i drugih nadležnih organa na Kosovu da preduzmu sve mere kako bi osigurali da se nastavi krivična istraga u vezi s otmicama i da počinioci budu izvedeni pred lice pravde. Traži se i da Unmik javno prizna odgovornost za svoj propust, da sprovede efikasnu istragu u vezi s ubistvom žrtva, kao i za patnju i duševnu bol do kojih je došlo i javno se izvini žaliocima. Između ostalog traži se da Unmik preduzme odgovarajuće korake u Ujedinjenim nacijama kao garanciju da se ista situacija neće ponoviti.

 

Oteta zemlja

Kuća Ađančića u rodnom Raskovu srušena je do temelja. Od tada je Velibor samo jednom bio tamo, vodio je predstavnike jedne nemačke televizije. Tamo su zatekli nekog Albanca, koji ga je optužio da je baš on zapalio sve kuće u tom selu. Sve su ispitali, ali se ispostavilo da to nije tačno. Na svoju zemlju polaže pravo godinama, ali je neko drugi obrađuje.

- Sud je dosudio da mi taj što koristi njivu plati 80 evra za svaku godinu što je obrađivao. I hajde, ja i to prihvatim. Međutim, ni to mi ne daju - kaže Velibor Ađančić.

 

Požar u kopu

Polovinom prošle godine došlo je do požara u mestu Žilivode, gde se sumnjalo da se u jednom kopu uglja, na dubini većoj od 25 metara, nalaze posmrtni ostaci 26 nestalih Srba, među kojima i tela devet rudara ugljenokopa Belaćevac. Vatra je prijavljena tek dan i po kasnije. Sumnjalo se i da je požar podmetnut, ali Velibor Ađančić ne veruje ni u jednu verziju.

- Mislim da je to sve kamuflaža i obmana. Mislim da oni nisu tu i da je to urađeno da bi se sve zataškalo - kaže Ađančić.

 

Izvor: Vesti-online 

Foto: Vesti-online