Kossev.info, 15.06.2017. - Kada sam 24. maja, u tekstu o štrajku stare mitrovičke srednje škole da nastavi sa radom bez privremenih mera, odakle su uputili i pitanje predsedniku opštine da li on stoji iza navodnog oružanog napada koji se dogodio na predsednika štrajkačkog odbora i profesora ove škole - objavila deo razgovora sa portparolom predsednika opštine, neposredno pred objavljivanje objasnila sam mu šta ću da napišem. Portparol mi je rekao: "Slobodno, ja stojim iza svake svoje reči".

Ubrzo pošto se tekst našao na sajtu, dobila sam seriju nezadovoljnih komentara portparola: "Stojim iza svake moje rečenice, ali ispalo je tendenciozno"; "u određenom delu razgovora neformalno sam razgovarao sa tobom"; "nije korektno što si me snimala i što si ceo transkript prenela"; "nisam želeo o tome da pričam bez izveštaja nadležnih i to je dovoljno u jednoj rečenici da se kaže, a ne i da se dramatizuje"; "nisam video da si prenela nadležne u vezi sa tim i da li si ti bila na licu mesta kada se to dogodilo? To je objektivno i relevantno, a ne da se puštaju izjave!"; "Mislim da Predsedniku narušavate integritet bez potrebe"...

Ja sam novinar. Ne razgovaram neformalno, osim kada mi sagovornici to naglase - obično kao dodatnu informaciju, kako bih sa više saznanja temu koju obrađujem bolje razumela. Precizno beležim i prenosim reči.

Posle mnogo sati rada i više stresnih dana, sinoć sam otišla ranije na spavanje. Jutros sam bila ubeđena da su podočnjaci nestali, a da će moje oči odmorno zasijati.

Uplašila sam se lika u ogledalu. Kese, otegli kapci i koža, zamućene beonjače. Ipak imam 47, a ne 27.

Dobro je češće koristiti ogledalo. Iako ljudi ne vole ono što vide preko puta sebe, a mnogi se šokiraju - kao i ja jutros, ipak ih sopstveni odraz uči realnosti, sagledavanju sopstvenih nedostataka i spoznaji ograničenja. Daje im motiv da pokušaju da na bolje rade na sebi i otklone, ili premoste prepreke.

Tokom predizborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore "Republike Kosovo", na adrese srpskih medijskih redakcija stizale su serije saopštenja i izveštaji srpskih političara i institucija - gomila ružnih, nepristojnih, a opasnih reči. Njima su se žigosali i diskreditovali pojedinci. Vršila se kolektivna i institucionalna izolacija istih i iscrtavala im se javna meta na čelo.

Ja sam urednik - "gatekeeper": onaj koji čuva kapiju. Moj posao je da informišem javnost i štitim javni prostor istinom, objektivnošću, ali i pristojnošću. I dok su političari, predstavnici institucija i drugi javni poslenici u obavezi da javnost preko medija informišu bez selektivnog pristupa, urednik u redakciji odlučuje da li će, kada i koje saopštenje da objavi, odnosno neće da objavi, radeći najbolje što ume u skladu sa sopstvenom savešću, etikom, profesionalnim veštinama i sveukupnim znanjem koje ima.

U fakultetskoj klupi ili u čitaonici biblioteke bih rekla da ni u ludilu ne bih objavila saopštenje, ili izveštaj za medije u kojima se koriste reči: "politička pudlica", "vaška", "gnjida", "štetočine", "paraziti", "izdajniče", "monstrume", "Aco šiptaru", "kukavni", "jadni i promašeni čovek", "na žalost se zovu Srbi", "kombi stranka", "nismo čavke, mi smo srpski sokolovi i znamo koje jaje je mućak ", "klinovi i klinčići, klin zabijen u stameni Sever se zove Jablanović", "i nama ženama trebalo je ono što muškarci obično imaju"...

Ali jutros iz svoje uredničke stolice, dok gledam kroz prozor sa rupama od metaka od pre tačno dve godine, ne mogu da gledam u napredni svet. Vidim rušilački mentalitet. Ti meci su naše ogledalo.

Baš kao i reči: "politička pudlica", "vaška", "gnjida", "štetočine", "paraziti", "izdajniče", "monstrume", "Aco šiptaru", "kukavni", "jadni i promašeni čovek", "na žalost se zovu Srbi", "kombi stranka", "nismo čavke, mi smo srpski sokolovi i znamo koje jaje je mućak ", "klinovi i klinčići, klin zabijen u stameni Sever se zove Jablanović", "i nama ženama trebalo je ono što muškarci obično imaju"...

Da li vam se, poštovani čitaoci, sviđa ovaj odraz u ogledalu? Da li nam se sviđamo preko puta sebe, mi koji sebe nazivamo "pristojnim građanima", "najboljim i najkvalitetnijim političkim predstavnicima", "časnim, odgovornim ljudima, roditeljima, braćom, sestrama i prijateljima", "gradonačelnicima", "odbornicima", "narodnim poslanicima", "pedagozima", "predavačima", "lekarima", trgovcima, požrtvovanim Srbima, velikim Srbima, lokal-patriotama...?

Nisam sigurna u odgovor. Sigurna sam u svoj stav. Doživljavam nenadoknadiv lični i profesionalni poraz svakog puta dok kucam reči onih odabranih koji bi moralo da svojim elitizmom, veštinama i zagovaranjem opšteg dobra, naš život učine boljim: "politička pudlica", "vaška", "gnjida", "štetočine", "paraziti", "izdajniče", "monstrume", "Aco šiptaru", "kukavni", "jadni i promašeni čovek", "na žalost se zovu Srbi", "kombi stranka", "nismo čavke, mi smo srpski sokolovi i znamo koje jaje je mućak ", "klinovi i klinčići, klin zabijen u stameni Sever se zove Jablanović", "i nama ženama trebalo je ono što muškarci obično imaju"...

Idu redovni lokalni izbori za "Republiku Kosovo". Na talasu srpskog “patriotizma“ kojim će se nadmetati za ove izbore, isplivaće još prljavštine -  biće još ovakvih reči, možda i metaka, a u priobalju ostaće mnogo šuta kada se cunami ove brutalnosti bude povukao.

Iako bi u normalnim okolnostima svako saopštenje ili izjava koji remete lepotu i pristojnost srpskog jezika završili u korpi, ili u trash-u na mom računaru, nastaviću da prkosim hirurški preciznom školskom uredničkom pravilu: Ne objavljivati propagandističke tekstove i saopštenja koji sadrže diskreditujuće elemente na račun pojedinaca i grupa, jezik mržnje i elemente diskriminacije po bilo kojoj osnovi.

Biće to moje uredničko ogledalo da se pogledamo ko smo i šta radimo. Možda sagledamo sopstvene nedostatke i spoznamo svoja ograničenja, pa nas sopstveni odraz motiviše da na bolje radimo na sebi.

Tatjana Lazarević, urednica portala "KoSSev"