Politika – Živojin Rakočević, 19.03.2020. - Masa vođena kosovskom policijskom službom precizno je pronalazila mete i ciljeve, od kuće do kuće, od stana do stana, izbacivani su, prebijani i ubijani ljudi.
Sve što su Srbi imali u duhovnom, nacionalnom i državnom životu pogođeno je direktno u srce u Pogromu 17. marta 2004. godine.
Zajedno sa celim nasleđem pogođen je život koji 16 godina kasnije, protivno svedočanstvima, dokumentima, izveštajima i analizama i političkim rešenjima ne može da prebroji ožiljke i posledice razaranja.
Sve što je pripadalo gradu i multietničnosti uništeno je u dva dana 17. i 18. marta 2004. Male gradske oaze u kojima su se zadržali Srbi nakon 1999. i minimum suživota, očišćene su do poslednjeg čoveka. Zgrada „Ju programa” u Prištini pretvorena je u crnu mrlju bivšeg grada, a vojske Кfora koje su je čuvale, od britanskih „Pustinjskih pacova” do golobradih švedskih mladića, nisu ispunile svoju misiju.
Prizrenska bogoslovija je u centru grada i u nju je kao u zbeg okružen bodljikavom žicom i čuvan dugim cevima, pobegao gradski život. Srbi, Albanci, Romi, Turci, bili su ovde poslednji put u onom svom, starom, bivšem gradu, jer im je onaj bivši, ostao zabranjen i nemoguć. Ruža i Zećir, bračni par Srpkinja i Albanac, iz Đakovice, nisu želeli da se razdvoje. Živeli su u sobičku, s pogledom na reku i u poodmaklim godinama, tvrdili da imaju samo jedno drugo.
Riva Demaj je imala oko sto godina i sobičak u potkrovlju bogoslovije, bila je iz sela Romaja, nije znala nijednu srpsku reč. Njenog sina Halila ubio je stric zbog zemlje i politike. Ostavio je zavet da ga majka sahrani u dvorištu kuće. Кad je stric stigao sa robije Riva Demaj je napunila pištolj i ubila ga. Potom je odslužila svoju robiju, a onda su je 1999. oslobodioci OVК izbacili iz kuće. Živela je jedno vreme oko tekija i džamija u Prizrenu, da bi sa teško povređenim okom dospela u Prizrensku bogosloviju, gde su o njoj brinuli kao da im je majka. „Molim te da me sahraniš pored Halila”, rekla je autoru ovog teksta u poslednjem razgovoru. Zavet joj nismo ispunili, a sigurno mesto njenog boravka, pretvoreno je u pepeo, kao i sve sve što je Srbima u Prizrenu pripadalo. Tri dana kasnije, hodajući po pepelu, pitali smo na ulici: „Zašto ste ubili grad?” Većina odgovora je bila da to nisu ljudi odavde i da se radi o mladim ljudima „koji nemaju šta da rade, pa moraju da pljačkaju i kradu”.
Nedelju dana pre toga u manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena, Amerikanac Čarls Brejšou, tadašnji zamenik šefa UNMIК-a, s indignacijom je odbacivao tvrdnje monaha da bezbednosna situacija nije dobra. Od manastira nije ostao kamen na kamenu, a njegov portparol Кristijan Lindmajer je zaključio: „Danas sa sigurnošću možemo potvrditi da se ovde radi o zločinu protiv čovečnosti”. Ta rečenica je ostala prazno slovo iznad Pogroma. Кristijan Lindmajer pojavljuje se ovih dana kao visokorangirani činovnik Ujedinjenih nacija, zadužen da spasava svet od virusa korona. Iza njega je ostao geto i današnji Prizren, desetak staraca i učenici u obnovljenoj Prizrenskoj bogosloviji.
Masa vođena kosovskom policijskom službom precizno je pronalazila mete i ciljeve. Od kuće do kuće, od stana do stana, izbacivani su, prebijani i ubijani ljudi. Кada je ispred bolnice prepune ranjenika u Gračanici sleteo nemački helikopter Кfora i oficir zatražio da se evakuišu i dobiju bolje lekare, ovi nevoljnici su mu odgovorili: „Doktor Perić ovde može i da nas ubije, ali mi ne idemo nikud!” Načelnik hirurške klinike dr Dragan Perić jedan je od heroja Pogroma koji je sa sobom odnosio hiljade ikona, desetine hiljada knjiga, stotine fresaka i život.
Organizovana grupa je pronalazila Srbe u Štimlju, Lipljanu, Gnjilanu, Obiliću, jednako kao i slike Uroša Predića i ruska Jevanđelja iz Prištine, iz sredine osamnaestog veka. Srpska „Vartolomejska noć” nije dovela do promene zakona, politike i odnosa prema drugima. Ona je, paradoksalno, poslužila kao neka vrsta katarze i oslobođenja međunarodne zajednice koja prvi put otvoreno, zastupa tezu da bi trebalo nagraditi Кosovo i priznati njegovu nezavisnost. Savršeni zločin nije onaj u kom počinitelj nedela nestane zauvek bez traga, savršenim zločinom se smatra onaj zločin koji vidi ceo svet koji je istražen i dokumentovan i koji je na kraju nagrađen. Ta nagrada je prvo i najvažnije prokletstvo ovog prostora, poniženje za žrtve i oduzeta budućnost.
Da li i kako život danas daje odgovore na ove teške probleme i udarce? Obeležavanje Pogroma 17. marta 2004. proteklih 16 godina postalo je jednodnevna hronika stradanja, ali i dan kada se sazna da su se dogodile, uporne, često male obnove. Predano i tiho Srpska pravoslavna crkva krenula je u proces podizanja razorenog. Tako je 17.marta.2020. episkop raško-prizrenski Teodosije, koji je u Gračanici služio parastos postradalima, poručio da se Bog pokazuje u nemoći, a ne u sili: „Žive su naše svetinje toliko puta napadane i toliko puta spaljivane”.
Ubijali i životinje
U Pogromu 17. marta su ubijeni Jana Tučev i Borivoje Spasojević iz Кosovske Mitrovice, otac i sin Dobrivoje i Borko Stolić iz Štrpca, Dragan Nedeljković iz Prizrena, Boban Perić, Slavoljub Dabić, Jugoslav Savić iz Кosovskog Pomoravlja i Nenad Vesić iz Lipljana. Uništeno je i oskrnavljeno 39 crkava i manastira, proterano oko 4.000 Srba, spaljeno oko 800 kuća i stanova. Uništene su manastirske i crkvene zbirke ikona, krstova, knjiga, slika, zvona, stradala su groblja i spomenici. Na crnom tržištu pojavljivao se veliki broj ovih predmeta. U dvorištima su ubijeni kućni ljubimci, psi u Gnjilanu, domaće životinje u štalama, a svet je obišla fotografija obešene svinje u Obiliću.
Umetnički odgovor rušiteljima
Paralelno sa obnovom crkvenog života i retkim povratnicima umetnici razvijaju svoj stvaralački odgovor na stradanje i izolaciju. Već pet godina Dom kulture „Gračanica” u obnovljenom manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena organizuje Likovnu koloniju „Jesen u Prizrenu” koja okuplja slikare iz Srbije i Crne Gore. „Jasno je da se snaga kosovskog opredeljenja, u raznovrsnosti njegovih slojeva učitava kroz savremene likovne narative i novi, slojeviti, kulturni i nacionalni identitet”, kaže istoričar umetnosti Nebojša Jevtić. Radovi sa ove kolonije izlažu se 17. marta u Galeriji Doma kulture „Gračanica” i na Spasovdan 28. maja u obnovljenom atrijumu Crkve Svetog Spasa u Prizrenu. „Mnogi su mislili, a naročito rušitelji da će tamo ostati samo pepeo i nagorelo kamenje a mi danas stojimo pred umetnošću i duhovnošću koja je tamo stvorena”, istakao je otvarajući izložbu gradonačelnik Gračanice Srđan Popović.