Po svojim ekonomskim efektima, pandemija gojaznosti u svetu može se porediti sa ratom i pušenjem.
Gojaznost više nije isključivo problem razvijenih zemalja sa višim dohotkom. Učestalost gojaznosti i prekomerne telesne mase porasla je u svim regionima, uključujući zemlje sa niskim dohotkom. Danas se skoro polovina ukupnog broja zemalja bori i sa pothranjenošću i sa prekomernom telesnom masom/gojaznošću. Štaviše, pothranjenost i gojaznost se često javljaju uporedo u istim zajednicama – čak i u istom domaćinstvu.
Ekonomske i socijalne promene, uključujući viši dohodak, u mnogim siromašnim državama i državama sa srednjim dohotkom i dostupnost hrane visokog stepena prerade po relativno atraktivnim cenama doveli su do promena u načinu života, uključujući prehrambene navike i smanjenu fizičku aktivnost širom sveta.
Od 2000. do 2013. godine, nijedna zemlja – baš nijedna – nije zabeležila pad gojaznosti. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da prekomernu telesnu masu ima 1,9 milijardi ljudi, od kojih je trećina gojazna.
To podrazumeva socijalne i ekonomske troškove koje, povrh troškova koje donosi loša ishrana, društvo teško može da podnese.
U izdanju izveštaja FAO „Stanje hrane i poljoprivrede" za 2013. godinu, konstatovano je da je u poslednje dve decenije socijalno opterećenje usled prekomerne telesne mase i gojaznosti udvostručeno. Prema tom izveštaju, kumulativni troškovi svih nezaraznih bolesti za koje su prekomerna telesna masa i gojaznost vodeći faktori rizika procenjeni su na oko 1,4 biliona američkih dolara u 2010. godini.
Prema novijim procenama instituta Mekinzi global (McKinsey Global Institute), globalna cena gojaznosti – uključujući rastući rizik od srčanih oboljenja, hipertenzije, moždanog udara, dijabetesa i nekih karcinoma, što su sve oboljenja koja utiču na opšti kvalitet života – mogla bi da dostigne čak 2 biliona dolara godišnje, odmah iza pušenja (2,1 bilion) i oružanih sukoba (2,1 bilion)!
Iako podaci nisu uporedivi, a globalne procene ekonomskih troškova gojaznosti i prekomerne telesne mase variraju, njihov red veličine se poklapa.
Pomislite sada šta bi se moglo uraditi u borbi protiv neuhranjenosti – gladi, pothranjenosti, nedostatka mikronutrijenata i gojaznosti – kad bismo taj iznos novca uložili u ono što radimo. Da bi se više uradilo, neophodno je izdvojiti više sredstava, ali to treba da bude sastavni deo šireg nastojanja da strateški transformišemo svoj pristup borbi protiv svih oblika malnutricije, da se usredsredimo ne samo na njene neposredne uzroke, već i na šire sociokulturne, ekonomske i političke dimenzije ishrane.
To je izazov koji je postavljen na Drugoj međunarodnoj konferenciji o ishrani (ICN2), održanoj u Rimu u novembru 2014. godine. Vlade su na toj konferenciji usvojile Rimsku deklaraciju o ishrani i prateći Okvir delovanja, čime su se obavezale na rešavanje širokog spektra problema malnutricije– uključujući pothranjenost, zaostajanje u rastu, zaostajanje u telesnoj masi, nedostatak mikronutrijenata, gojaznost i nezarazne bolesti povezane s njima.
Za napredak u ispunjavanju preuzetih obaveza, biće potrebni veliki zaokreti u načinu na koji se bavimo problemom malnutricije. To podrazumeva da se, umesto lečenja nepovoljnih efekata malnutricije, preorijentišemo ka prevenciji putem obezbeđivanja zdrave, uravnotežene ishrane, kako bismo uspešnije rešavali same uzroke malnutricije, a da bismo to ostvarili, biće potrebno da osmislimo nove politike, strategije i programe.
Evo nekih ideja koje mogu da nas usmere.
Prvo, hajde da reformišemo svoje prehrambene sisteme da bismo obezbedili bolju ishranu za sve. U izveštaju FAO Stanje hrane i poljoprivredeza 2013. godinu, prikazano je kako prehrambeni sistemi utiču na količinu, kvalitet, raznovrsnost i hranljivu vrednost namirnica i određuju raspoloživost, pristupačnost i prihvatljivost namirnica potrebnih za dobru ishranu. Reforma naših prehrambenih sistema s ciljem unapređenja ishrane zahtevaće da se proizvode namirnice bogate hranljivim tvarima i da se obezbedi zdrava prerada kako bi se gubitak hranljivih tvari sveo na najmanju meru.
Drugo, moramo olakšati potrošačima da biraju hranu koja doprinosi zdravoj ishrani. Za to je, pored delotvornih i usaglašenih politika i strategija, potrebna i čvrsta politička volja. Biće potrebna veća ulaganja u promotivne i edukativne programe o ishrani. Biće potrebno stvoriti škole, radna mesta i zajednice u kojima je zdrava ishrana lako dostupna i koje podstiču ljude da se više bave fizičkim aktivnostima. Biće potrebno osnažiti potrošače kroz formalnu i neformalnu popularnu edukaciju o ishrani i pružiti im više informacija o hrani koja im se prodaje, uključujući i odgovarajuće etiketiranje i deklarisanje.
Treće, stvoriti zajedničku viziju i višesektorski pristup koji okuplja vlade, poljoprivredne proizvođače, zdravstvo, trgovine na malo i druge odgovarajuće aktere iz javnog i privatnog sektora, kao i civilno društvo. Višestruki uzroci malnutricije, uključujući gojaznost, nameću potrebu za suštinskom saradnjom: nijedan sektor ili subjekat ne može sam delotvorno da reši problem.
Četvrto, trgovinski i investicioni sporazumi moraju biti osmišljeni tako da imaju pozitivan uticaj na prehrambene sisteme. Poboljšanjem dostupnosti hrane i pristupa hrani, efikasna i delotvorna trgovina može da ima važnu ulogu u ostvarivanju ciljeva u oblasti ishrane. Međutim, takvi sporazumi ne treba da potisnu mogućnosti za razvoj lokalne poljoprivrede. Uspešni nacionalni i lokalni poljoprivredni sistemi ne samo da smanjuju zavisnost zemlje od uvoza hrane, već i doprinose većoj raznovrsnosti u ishrani, mogu da amortizuju skokove cena na međunarodnom tržištu i omogućavaju otvaranje radnih mesta, čime doprinose smanjenju siromaštva u ruralnim područjima.
Na konferenciji ICN2, stvoreni su uslovi da se svi akteri ujedine u nastojanju da preokrenu trend brzog rasta gojaznosti u svetu. Problem loše ishrane, od pothranjenosti do gojaznosti, može se sprečiti uz relativno niske troškove ako budemo dobro radili. Krenimo odmah u akciju kako bismo preokrenuli trend rasta gojaznosti i poslali glad i sve oblike malnutricije u istoriju.